|
UVOD: Možemo li mi, takvi kakvi smo, zamisliti i razumeti POSTOJANJE i njegovu SVRSISHODNOST? I možemo i ne možemo. Priroda nam je tako logički dala puno, čak i da tražimo odgovor na ovo Pitanje o nama samima... Reći ćemo "Priroda" da bi izbegli preranu analizu ko nam je to dao. Dala nam je čak i logiku da spoznamo tu njenu logiku. Ali gle paradoksa, harmonija njena, rekli bi mi kao namera možda, nije nam olako dala moć da dopremo do najtananijih konačnih dubina, do smisla svega... Nije nam omogućila sklop elektrona takav da u hemijskim vezama u mozgu zadržimo misao o suštini postojanja dovoljno dugo da bi i tu tražili odgovore... Nametnula nam je samo retki blesak misli o traganju za smislom našeg kratkog postojanja, podesila je da misao o tome prohuji kao tren kroz našu svest i omogućila nam brzo nesvesno bežanje od moguće besmislenosti u realan svakodnevni život... Naredila nam je bezrezervno zadovoljenje osnovnih nagona za očuvanjem i produženjem vrste, a rešenje Svrsishodnosti Postojanja daće nam neko drugi nekom drugom prilikom...ili nikad. I neko se odavno setio i omogućio nam je jednostavnost, religijsko pojednostavljenje prihvatljivo svima, utonuto i sakriveno oko tradicije, morala i dogmi. Velika većina ljudi nije vekovima više imala razloga niti vremena, a verovatno ni moći, da sebi postavlja sva ta beskrajno složena pitanja, kad već ima unapred ponuđen konačan odgovor. Hiljadama godina dovoljan je bio jedan pokret rukom u obliku krsta preko grudi ili bojažljivi pogled u nebo i nije bilo više potreba za olako upuštanje u traženje smisla... Jedan biskup držao je predavanja u 17. veku na temu kako je Bog stvorio Nebo. "A šta je radio pre toga?" pitao je neko "Pravio je pakao za one koji takva pitanja postavljaju..." sledio je odgovor... Ali kad tad, makar u trenucima, sa strahom, razmišljanja o smrti i prolaznosti života, ili trenucima izuzetne sreće ili samoće, sve jedno, makar samo nekoliko puta u životu, kad slobodni racio u nama kao ptica prhne daleko, svakome od nas desiće se to, tražićemo odgovore u nama samima, odgovore samo za nas. I izreći ćemo možda krupne istine tad, nezapisane, koje nikad niko neće čuti. Svesni prostorno vremenske ograničenosti našeg života, sa zebnjom zapitaćemo se gde je svemu tome početak, gde smisao, gde kraj? U trenucima duboke ushićenosti sexualnim činom ili u momentu velike tuge za smrću voljene osobe, neko u trenucima priželjkivanja mnogo para ili sedeći zaljubljen noću pokraj mora, neko moleći se Stvoritelju, sve jedno, skoro uvek pogledamo u zvezde. Šta pokušavamo sebi da objasnimo, gde nam lutaju misli, možemo li mi to? Šta je večnost i beskonačnost? Ako nešto postoji, moralo je jednom i nastati. Zdrav razum nam to nalaže. Postoji jedna grana ljudskog delanja, Matematika, koja nam dozvoljava i drugačije, omogućava nam da izrazimo apstrakcije, nekad neshvatljive ni samom razumu koji ih izražava. Eto zahvaljujući njoj, možemo da shvatimo i pojam konačnog, a bez granica, te bez ruba je! Izgleda u stanju smo da matematički shvatimo postojanje bez početka. Šta ako je i Svemir konačan i bez granica? Bez početka. Pa onda je bez trenutka stvaranja, pa i bez Stvoritelja! Eto opet paradoksa. Za čin postojanja potreban nam je čin stvaranja, a kažemo stvaranja nije bilo... Pitanje geneze Svemira je asimptota celokupne filozofije prirode, težnja sveobuhvatne ljudske misli o postojanju, tu se slivaju hiljadugodišnje tekovine našeg saznanja. Tu su pitanja o prirodi Kosmosa, o trajanju kao takvom, o Početku, o Bogu, o smislu prostor vremenskih koordinata, o biti materije, o Stvaranju tj Stvoritelju. Olakšajmo sebi, po principu psihološkog monizma vratimo sve na jedno jedino pitanje, u stvari na glavni problem: Da li postoji Singularitet, tačka gde su fizičke veličine beskonačne, tj matematički gledano bilo kakve. Tu je i ta svemoguća matematika bespomoćna, ništa tu nije izračunjivo. Da li postoji? U kosmologiji Bog i Nauka su uopšteno gledano, bliski. Ko hoće, može reči Bog je isto što i Nespoznatljivo. To je veoma česta i popularna krilatica. A ono što je spoznato, šta je onda to? I gde smo tu mi? Zar nam se ne čini da je najbolje krenuti od načina na koji razmišljamo i zakjučujemo, činimo li mi to pravilno? Ako Matematika kaže da logički zakoni kojim raspolažemo valjano i univerzalno oslikavaju pravilan tok naših misli, onda danas u shvatanju Nastanka Svega možemo biti tehnički sputani, ali nikako načinom razmišljanja. Onda nam se nameće objašnjenje samo po sebi i dalje, preko dubokih poriva u nama samima, filozofija će nam utreti put i doći ćemo možda malo, samo malo bliže, saznanju o biti našeg bića kao bića, o suštini Postojanja. I ustaćemo noću pored mora ili pored voljene žene ili umrlog oca svejedno, i mirno pustiti talase da nastave huk ili decu da spavaju, i spustićemo pogled sa zvezda... I vratiti se redovnim obavezama malo mirniji... 1. Mislimo li dobro? Možemo li saznanjem do trijumfa ljudske rase? Mislim da je to jedini put...
Drugi i treći zajedno kažu da od dva kontradiktorna suda, jedan mora biti lažan, a drugi tačan. Sve što se zamišlja i sve što postoji MORA IMATI dovoljnog razloga zašto se tako zamišlja i zašto tako postoji. Ali eto nama fundamentalne teškoće na startu: Svaki prost sud mora se obrazložiti drugim prostim sudom - razlog mu je sud B, njemu je razlog sud C i tako red razloga je beskonačan! Ali još gore: Ako je sud A dovoljno obrazložen samo ako je sud B dovoljno obrazložen, .. i tako u nedogled, onda NIJEDAN nije dovoljno obrazložen! Ako pp da red razloga nije beskonačan, onda postoji sud Z koji je konačan i obrazlaže ostale sudove. Aristotel: Poslednje nepromenjive činjenice postoje bez razloga ako su u domenu MATEMATIKE, dakle postoje poslednji stavovi koji razlog imaju u SEBI SAMOME! Još jednom, Priroda pokazuje svoju ekonomičnost... 2. Treba li nam ideal ljubavi kao volja za moći Saznanja? Ljubav ka Uzvišenoj Lepoti, ka Svekolikoj Harmoniji, ka Konačnoj Istini... I kad očarani prigrlimo voljeno dete, gledajući i diveći se njegovoj čistoći i jednostavnosti duše i osetimo čarobnu moć osećanja ljubavi i topline, setimo se da ta ista osećanja imamo, duboko ukorenjena u nama, i ka malom detetu i ka beskrajnoj Vasioni želeći da saznamo Svrsishodnost svoju, gledajući i diveći se dalekim zvezdama... U jezgru nekog našeg atoma sada treperi paketić energije možda baš sa te zvezde pristigao... E, kako bih voleo da znam...
Ostaje tajac... vratili smo se na početak.... 3. Treba li nam tumačenje poretka stvari i smisla? Kad na bregu, negde predveče, sediš sam (mnogo je bitno da si baš sam, da je raskoš lepote oko tebe obasjana mirnoćom), kad znaš da veoma mali broj ljudi zna u tom trenutku gde si i kad si siguran da ćeš ubrzo ustati i otići, nešto će te nagnati, bilo šta, možda šum lišća, možda pogled negde daleko ili nešto u tebi samome, da se zapitaš šta je to što odlazi, a šta što ostaje Večno... Putovao sam brodom preko Antlantika, noću sam posmatrao satima odsjaj mesečine čak do horizonta... bitna je i tišina tada, jako bitna... Tišina je deo Vaseljene, tišina je slika njene moći koju svi osećamo u takvim trenucima i Hemingvejski bespomoćni tada, mi probudimo najmoćnije u nama...naše misli... Umro mi je otac. U nekoj erupciji negde, neki atomi i neke čestice, ko zna čije, će se rasejati ko zna gde po Vasioni... Tako ću i ja, moji sinovi će možda poželeti tada da napišu neke svoje istine, tako će jednom umirati i rađati se nove Galaksije... Gde smo mi onda... Ovaj list papira biće trag... Postoje pitanja koje retko postavljamo sami sebi. Da je češće, verovatno bi nas obuzimala tuga... Zašto je nešto tako kako jeste? Po čemu nešto jest to što jest?Šta je bitak?Jel bitak jedan?U čemu je sreća? u približavanju bogu? U spoznaji istine? U uživanju ili u smernom životu bez mnogo potreba, u prihvatanju reda sveta ili u borbi za promenama? Šta možemo znati? Koje je poreklo naše spoznaje? Razum, iskustvo ili drugi izvor? Da li je naša spoznaja objektivna? Postoje li stepeni spoznaje? Postoje li granice spoznaje? Šta je u stvari Istina, šta je kriterijum istine? Jel istina u umu ili u stvarima ili u podudaranju pojma i pojave? Kakav je odnos opšteg i pojedinačnog? Treba samo biti miran... Odgovore će nam isprovocirati divljenje i sumnja... 4. Vreme Šta je vreme? Kuda ćemo mi u tom vremenu, gde se guramo... Ko jednosmerna ulica, vreme ima smer, ali ulica ne teče... Raskršća ima mnogo.... Moćna Matematika razume vreme. Kaže: To je jednodimenzioni kontinuum uređen relacijom ≡ i < . Ali zašto ranije mora ostati ranije? Moćna grana ljudskog delanja, Fizika, podarila nam je mnoga objašnjenja, ali podrhtava pred fundamentalnim paradoksom: Dok nam iskustvo jasno pokazuje da Priroda nije vremenski simetrična, fizika jeste, fundamentalni fizički zakoni ne prave razliku između prošlosti i sadašnjosti! o simetriji Lobačevski, Rima 5. O Vaseljeni kroz istoriju Setimo se samo nekih misli... Aristotel razmišlja "Vaseljena je Večna, oduvek ista, nema početak, nema kraj, i kao takva je savršenija od onoga što je treba stvarati, te nema božanskog upliva!" Kreacionisti računaju po životima iz Starog Zaveta i dolaze do zeključka da je Vaseljena stara 4000 godina, dakle ima početak, ali se ne menja kroz vreme... Mnogo vekova je prošlo... Kiša je padala jaka, letnja, dok je čitao knjigu Tomasa Rajta, kaže Kant. Teološki najsavršenije mora biti u centru, tvrdio je Rajt, te zato su u centru Sunce a grešne planete su na periferiji... Dopalo se to Kantu, doktorirao je astronomiju...I obrazložio nam Islands Universes za magline i zamislio druge Galaksije... Bliži se Novo Doba, oslobađa se duh iz boce, okova više nema, pali se iskra, neugasiva, kreće lavina saznanja... Geolozi pokazuju milionima godina naslage stena i promenu zemlje kroz vreme... Bolcman i drugi zakon termodinamike nam dokazuju da suma količine nereda na istoj temperaturi stalno se povećava u vremenu do stanja potpunog haosa, što znači da je Vaseljena večna odavno bi se nalazila u potpunom haosu, tj postoji samo neko vreme... Njutnov zakon gravitacije: Sva se tela međusobno privlače,.Kako se nisu sjatila? Kad mu je trebala Matematika, izmislio je Integrale, najblistaviji um naše Civilizacije pokušao je i to da objasni. Nema središne tačke u beskrajnom prostoru, pogrešno zaključuje genije, pa zato ne! Još jednom Priroda se igra, počeće i da se kocka uskoro... Pravilan zaključak izveden je kasnije: Beskonačan skup zvezda ne može da ostane u nepomičnom međusobnom stanju, ili se kreću jedna naspram druge ili se udaljavaju. Anštajn ne veruje u to, čak izmišlja konstantu koja "zaustavlja" širenje! Još jedan briljantan um greši, priznaje grešku... Bio je jedan bokser tada, Jack Johnson, još crnac, katastrofa za belu Ameriku, pa još svetski prvak! Nagovaraju ga svi da mu se suprostavi, jedino on može, ali Habl, izvanredan sportista, diplomira Matematiku i Astronomiju, pa diplomira Pravo u Engleskoj, pa doktorira Astronomiju, pa odlazi u rat, veliki Prvi Svetski i vraća se kao major i odlazi u Mount Vilson da na 100 inčnom teleskopu noćima posmatra zvezde... 23. oktobra nalazi u maglini Andromeda cefeidu (pulsira sjaj u pravilnim vremenskim intervalima) daleku MILION godina! Revolucija tada, van je Mlečnog Puta, nalazi da su spiralne magline Galaksije, dokazuje da se udaljavaju, tj širenje Vaseljene 1929! Prima ga Papa! Kakva počast...Nobelova Nagrada manje više... Danasnji teleskop po njemu nazvan vidi Galaksije 13 milijardi godina daleko... Ako projektujemo unazad kroz vreme, pre 15 milijardi god bila je Singularnost i beskonačna zakrivljenost, svi zakoni nauke tad otkazuju... (22.06.2007.)
|
|
