AM Home

am@astronomija.co.yu

 

Marko
Stalevski
smarko@beotel.yu

PLANETE

SUN?/span>EV SISTEM
PLANETE
MERKUR
VENERA
ZEMLJA

MARS
JUPITER
SATURN
URAN
NEPTUN
PLUTON
LITERATURA


Sun?/span>ev sistem
Planete

Sadr┼żaj AM

          

 

Marko Stalevski                                                             Planete

         

VENERA

 

venera.jpg (6931 bytes)

Venera [7 Kb]

Venera je druga planeta u Suncevom sistemu. Kao olicenje rimske boginje ljubavi po kojoj je dobila ime, blistavo sija na nebu. U narodima poznatija kao Zornjaca, Vecernjaca ili Zvezda Danica, posle Sunca i Meseca to je najsjajniji objekat na nebu. U Vavilonu, planetu Veneru su izdvajali od ostalih planeta i obozavali je kao clana trojstva. Venera, Mesec i Sunce. Ne tako davno u Polineziji su Zornjaci ? Veneri prinosili ljudske zrtve. U Rimskim kolonijama bila je lux divina, bozanska svetlost. 

Posto se njena orbita nalazi unutar Zemljine i ona, kao i Merkur, pokazuje smenu faza, sto je jos 1610. godine ustanovio Galilej. Venera je najsjajnija kada je oko 27% njenog diska osvetljeno. Ako je nebo duboko plavo i cisto, trebalo bi da se tada vidi po danu i golim okom uz malo napora, a ako se odredi njen polozaj, dvogledom se moze, kada je u toj fazi, videti pri dnevnoj svetlosti bez teskoca, i u po bela dana. Iako izgleda tako velicanstveno na nebu ljudi se obicno razocaraju kada je vide kroz teleskop. Umesto planina, dolina, kontinenata ili kratera jedino se moze videti svetao belicasti gotovo bezoblican disk. Nase oko ne moze nista nazreti ispod gustih slojeva atmosfere.

Oko Sunca kruzi na srednjem rastojanju od 108,21 miliona kilometara, krecuci se  prosecnom brzinom od 35,03 km/h po gotovo potpuno kruznoj orbiti. Venera se okrene oko Sunca za 224,7 dana. Sve planete se okrecu oko svoje ose u istom smeru, sa zapada na istok, osim Venere koja se jedina obrce sa istoka na zapad. To znaci da bi se na Veneri Sunce radjalo na zapadu, a zalazilo na istoku, kada bi njena gusta atmosfera dozvoljavala da se ono vidi. Usled sporog obrtanja, Suncev dan na ovoj planeti traje 116,8 nasih dana te u venerijanskoj godini ima samo 1,92 venerijanska dana. Ovakvu veoma cudnu rotaciju mogao je da prouzrokuje sudar sa nekim velikim telom u dalekoj proslosti. Drugo objasnjenje je da Venera nije oduvek bila clan Suncevog sistema, vec je gravitacija zarobila i primorala da se pridruzi Suncevoj porodici. Osim toga, nagib ose planete iznosi 3,39?  tako da na Veneri prakticno nema godisnjih doba.

Venera je po velicini skoro blizanac Zemlje, a masa i gravitacija su neznatno manje. Veruje se da je jezgro, sacinjeno od gvozdja i  nesto manje od Zemljinog, okruzeno silikatnim omotacem. Medjutim moguce je da jezgro nije posebno izdvojeno, vec da su gvozdje i silikati pomesani u citavoj unutrasnjosti planete. Kora debljine od 25 km do 160 km je sacinjena od samo jedne ploce, sastava slicnog Zemljinim okeanski basenima.

Atmosferu je otkrio ruski naucnik Lomonosov 6. juna 1761. godine, posmatrajuci prolaz planete preko Suncevog diska. Ovo je izuzetno retka pojava, koja se posle posmatranja Lomonosova desila jos svega tri puta. Sledeci takav dogadjaj odigrace se tek 8. juna 2004.  godine. Astronomi XIX veka su zamisljali da ispod njenih prekrasnih oblaka lezi raj. Zato je bilo prilicno razocaravajuce saznanje da iz oblaka koji skrivaju povrsinu planete od nasih pogleda pada kisa koncetrovane sumporne kiseline i da ugljen dioksida cini oko 97% atmosfere. Preostalih  3% popunjava azot, a u tragovima ima i sumporne i hlorovodonicne kiseline, ugljen monoksida, kiseonika i vodene pare. Veoma su cesta elektricna praznjenja u atmosferi usled cega se poneki put se na tamnom delu Venere vidi slabo osvetljenje.

Spora rotacija obicno uslovljava veliki temperaturni raspon. Medjutim, pokazalo se na Veneri temperatura malo menja od dana do noci. Venera je veoma vrela - na njenoj povrsini srednja temperatura iznosi 467?S. Neki elementi koji su obicno u cvrstom stanju kao sto su kadmijum,  kalaj, olovo i cink, na Veneri su tecni. Pritisak je na Veneri takodje izuzetno visok, oko 90 atmosfera sto odgovara pritisku u okeanu na Zemlji na dubini od 1000 m gde ne mogu da se spuste ni ronioci sa specijalnom opremom. Visoka temperatura na povrsini planete se objasnjava efektom staklene baste. Naime ugljen dioksid je prozracan za sve vidljive i ultraljubicaste zrake ali veoma jako apsorbuje toplotno, odnosno daleko infracrveno zracenje. Zato znatna kolicina energije dolazi na povrsinu planete u obliku vidljive svetlosti ali se zracenje zagrejane povrsine apsorbuje i prenosi kroz celu atmosferu sto objasnjava i malu temperaturnu razliku dana i noci.

Jos krajem pedesetih godina postalo je jasno da metodi opticke, infracrvene i ultraljubicaste astronomije nisu pogodni da sa Zemlje ustanovi sta krije oblacni pokrov planete. Radio astronomske metode su omogucile samo da se dobiju globalne karakteristike Venere i tek kosmicka istrazivanja su razgrnula veo njene tajne. 

Prvi kosmicki brod upucen prema ovoj planeti, bila je sovjetska medjuplanetarna stanica ?Venera-1?. Lansirana je 12. februara 1961. godine, a posle 97 dana leta prosla je na 100 hiljada kilometera od planete. Za tridesetak godina, u pravcu Venere je bilo upuceno preko 20 kosmickih brodova koji su omogucili  bolje upoznavanje ove planete. Juna 1967. prema Veneri su gotovo istovremeno bili lansirani ?Venera-4? i ?Mariner-5?. Sa ?Venere-4? padobranom je u gusce slojeve atmosfere spusten aparat koji je radio samo do visine od 22 km s obzirom da je bio napravljen za relativno mali spoljasnji pritisak. ?Venera-4? je potvrdila postojanje guste Venerine atmosfere koja se uglavnom sastoji od ugljen dioksida. ?Mariner-5? je vrsio merenja plazme oko planete i magnetnog polja

Decembra 1970. godine na povrsinu planete se spustila kosmicka stanica ?Venera-7?.  Njena aparatura je vrsila merenja ne samo u toku spustanja kroz atmosferu nego tokom 23 minuta i na samoj povrsini planete. Na primer, na mestu njenog spustanja temperatura je bila veca od 450 ?S. ?Venera-8? koja se na povrsinu planete spustila 1972. godine pokazala je, izmedju ostalog, da je bez obzira na oblacni sloj, osvetljenost u blizini povrsine takva da se snimanje okoline moze vrsiti bez dodatnih izvora osvetljenja. 

22. i 25. oktobra 1975. godine ?Venera-9? i ?Venera-10? su izvrsile sondiranje atmosfere i meko spustanje na povrsinu planete, pri cemu su po prvi put na Zemlju poslati foto i televizijski snimci mesta spustana. Takodje je odredjen sadrzaj prirodnih radioaktivnih elemenata u tlu, a celim tokom spustanja mereni su brzina vetra, sadrzaj vodene pare,  temperatura, pritisak i osvetljenost. Mesto spustanja bilo je 1,5 do 2 km iznad srednjeg nivoa povrsine. Tu je pritisak bio 90 atmosfera, a temperatura 460?S. 

Narocito intenzivna istrazivanja Venere vrsena su 1978. godine kada su prema ovoj planeti lansirani ?Venera-11? i 12 i americki kosmicki brodovi ?Pionir?. Sovjetski brodovi ?Venera-1? i 2. su se sastojali iz kosmicke stanice i modula za spustanje, a u sastavu Pionira-Venere-2 nalazio se jedan veliki modul i tri mala: ?Sever', ?Dan? i ?Noc? pri cemu nije bilo predvidjeno njihovo meko spustanje. 

4. decembra 1978. godine, ?Pionir-Venera-1? je prisao Veneri i postavio vestacki satelit na cirkumpolarnu orbitu. ?Pionir-Venera-2? je dosao do Venere 9. decembra 1978. i njegovi moduli su bili upuceni prema povrsini. Uprkos tvrdom spustanju,  modul ?Dan? je emitovao informacije sa povrsine planete u toku 67 minuta. 

21. i 25. decembra 1978. u blizinu Venere su stigli i ?Venera-12? i 11 od kojih su se odvojili moduli i meko spustili na povrsinu planete. U istrazivanjima tla Venere jos vise uspeha su imale stanice Venera-13 i 14 ciji su se moduli 1982. godine meko spustili na povrsinu planete i gotovo 3 sata slali podatke. Fotografije i merenja hemijskog sastava prasine i stenja oko stanice, pokazala su da je ispitivani materijal slican vulkanskom kamenju na zemlji. 

Prva fotografija Venere u boji

Venerin satelit lansiran sa americkog kosmickog broda ?Pionir-Venera? bio je snabdeven radarom i time omogucio da se baci pogled ispod oblacnog omotaca planete. Radio lokaciona posmatranja sa satelita koja su se pridruzila takvim posmatranjima koja su vise od deceniju ranije pocela da se vrse.sa Zemlje, omogucila su da se dobiju grube mape oko 93% povrsine planete. 

Veliki pomak u nasem saznanju o Veneri, doneo je kosmicki brod ?Magelan?, lansiran 4.  maja 1989. godine. On je 10. avgusta 1990. godine stigao u okolinu Venere i poceo da kruzi oko nje kao satelit, saljuci nam dragocene podatke. Njegov osnovni zadatak bio je da u prvoj fazi rada koja je trajala 243 Zemaljska dana, izradi globalnu mapu oko 70% Venerine povrsine,  sa preciznoscu kakva do sada nije bila postignuta, i da sakupi podatke o planeti u toku njenog potpunog obilaska oko Sunca. Osim toga on treba da istrazi opsti karakter geologije Venere, udarne kratere i vulkanizam. Neki od njegovih dosadasnjih rezultata ukazuju da i na Veneri postoje aktivni vulkani. 

Radio-lokaciona mapa Venere

Na radio-lokacionoj mapi Venere planinske oblasti slicne su kontinentima na Zemlji.  Depresije koje bi bile analogne okeanskim basenima na nasoj planeti, ovde zauzimaju samo 1/6  povrsine, prema 2/3  na Zemlji. Dva, uslovno receno, kontinenta Venere su Zemlja Afrodite i Zemlja Istar, koji su imena dobili po grckom imenu boginje Venere i po imenu kojim su Veneru zvali u drevnom Vavilonu. Zemlja Afrodite se po povrsini moze uporediti sa SAD, a Zemlja Istar sa Australijom. 

Zemlja Istar lezi na velikoj visini i po svemu sudeci je relativno glatka i moguce je da je pokrivena ohladjenom lavom. U blizini Zemlje Istar nalaze se planine Maksvela, masiv koji se nad srednjim nivoom uzdize citavih 11 km te je mnogo veci od Mont Everesta na Zemlji. Zapadno od Maksvela lezi prilicno tamna (pa prema tome i glatka) oblast kruskolikog oblika koja je nazvana Laksmi plato. Mada se nalazi na visini od 2500 do 3000m ovo je najglatkija povrsina na planeti. 

Drugi veliki kontinent je Zemlja Afrodite ciju severoistocnu i severozapadnu granicu obelezavaju planinske oblasti koje se izdizu i do 8000m iznad srednjeg nivoa. Tu se nalaze i dve doline koje podsecaju na Vales Marineris na Marsu.  Dve druge svetle oblasti nazvane su Alfa i Beta. Na jugu Oblasti Alfa nalazi se prstenasti objekat koji je dobio ime Eve i verovatno predstavlja stari udarni krater precnika oko 200 km. Predlozeno je da svetla tacka u centru kratera oznaci nulti meridijan na Veneri. 

Kompjuterski generisana slika Venerine povrsine.

Oblast Beta cine dva ogromna vulkana stitastog oblika koji su slicni vulkanima na Havajima. Kao i njihovi Zemaljski dvojnici oni se uzdizu do 4000 km visine ali zauzimaju neuporedivo vecu povrsinu.  Kosmicki brodovi ?Venera-9? i 10 spustili su se u neposrednoj blizini oblasti Beta i ustanovili da se tlo u ovoj oblasti sastoji od bazalta. Kroz guste oblake na povrsinu Venere ipak dopire i malo svetla. Prema merenjima kosmickih aparata koji su se spustili na povrsinu Venere osvetljenost na ovoj planeti iznosi oko 10%  osvetljenosti na Zemlji, odnosno tamo je mracno kao u tmurni dan. Ipak to nije smetalo da se nacine prekrasni snimci povrsine planete pri prirodnom osvetljenju, tako da je covek ugledao tlo Venere sestre Zemljine, koja je toliko raspaljivala mastu pisaca naucne fantastike dok nam nije pokazala svoje pravo, negostoljubivo lice.

 

<< Merkur  ? vrh ? Zemlja >>